Korišćenje stalka za slikanje u predškolskim učionicama

Slikarski stalak za decu

U predškolskom uzrastu veoma je važno detetu omogućiti da nauči da slika na pravi način, ne samo kako se drži olovka i bojica, na kom se papiru crta olovkom, a na kom temperama, već i kako da zaista napravi sliku za zid, kao pravi slikar.

Sve ovo moguće je samo ako im damo tablu i specijalno dizajnirani dečji stalak za crtanje i slikanje. Danas na tržištu postoje lako rasklopljivi stalci koji su jednostavni za nošenje na izlet, putovanja i slično.

Vizualna umetnost utiče na naše živote – odavno nam je to jedan od najvažnijih oblika komunikacije. Zamislite svet bez boje, linija, teksture, prostora i proporcija.

U tako malom uzrastu slikarski pribor pruža mogućnost eksperimentisanja sa estetskim elementima. Sa druge strane, i vaspitačima olakšava rad – daje ideje za nove igre, a decu kroz slikanje mogu upoznati sa emocijama i naukom uopšte (boje, materijali, matematika, biologija). Ponajviše je ova vrsta učenja kroz slikanje zabavan proces, kreativno i uzbudljivo provedeno vreme u vrtiću koje obogaćuje program rada sa decom.

Koje su prednosti slikanja na stalku? Koje su prednosti učenja uz slikanje na tabli ili stalku u vrtiću?

Slikanje na stalku poseduje tu fluidnost koja se razlikuje od ostalih umetničkih medija koje deca oko sebe prepoznaju. Slikanje za stalkom je pre svega čulno iskustvo. Posle upoznavanja sa bojama, deca uče kako da smire ruku i poteze četkicom uspore i kontrolišu emocije dok slikaju. Pokret postaje rafiniraniji. Tokom slikanja i rada sa bojama deca se razvijaju na više načina:

* Društveno i emocionalno radeći sami ili u grupi na dvostrukoj tabli za crtanje. Predškolski umetnici razgovoraju, zapitkuju o tehnikama i metodama rada, uče nove reči iz sveta umetnosti. Deca umeju jako dobro da kontrolišu svoju komunikaciju, tako da je zabavnije ako su nečim zauzeti i svi rade istovremeno. Dakle, deca vežbaju: jezik, međuljudske odnose, slušanje i govor.

* Razvijaju se fizički – rade svi mišići ruku, nadlaktice, prsti, ramena. I dok deca vežbaju velike i male mišiće u isto vreme poboljšavaju koordinaciju očiju. Ovde se radi o fizičkoj spremnosti (kinetički element).

* Vežbaju kognitivno razumevanje neke situacije stalnim izazovima u rešavanju problema na različitim nivoima sposobnosti: u početku – kako da na papiru dobiju boju koju žele, kako da zadrže boju na četkici, kako da zadrže boju na papiru, kako da im boja ne kapne na pod ili na sliku, kako da miksuju boje – i kasnije – kako da izvuku tačno takvu liniju, kako da naprave baš taj oblik, kako da kombinuju oblike i linije kako bi naslikali željenu sliku itd.

Dakle, ovde govorimo o logičko- matematičkim elementima, o razvoju prostorne inteligencije, razvoju pažnje i koncentracije.

Slikarstvo pomoću stalka je jednako važno kao i blok za crtanje ili bilo koji drugi pribor u predškolskoj učionici i zaslužuje svoj vlastiti prostor. Postoje razni oblici tabli za crtanje za decu, neki se mogu pričvrstiti na zid i izvaditi, ali su možda najbolji oni na rasklapanje!

Tabla za crtanje i slikanje bi trebala svakodnevno biti dostupna deci jer je strašno važno dati im mogućnost da slikajući uče o nauci, umetnosti, matematici, jeziku.

O slikarima na otvorenom

Veruje se da slikari slikaju u prirodi od samih početaka ove umetnosti. Iako nema prave dokumentacije koja svedoči tome, umetnici crtaju pejzaže stotinama godina.

Očigledno je da su neki crteži/skice pejzaža pretvarani kasnije u slike, ali mnogi smatraju da umetnici nisu mogli slikati scene tako precizno, a da nisu lično prisustvovali i bili na „terenu“ poput Rembranta van Rijna (1606-1669), Leonarda da Vinčija (1452-1519) i ostalih majstora.

Prvi poznati slikar spoljašnjeg sveta bio je italijanski umetnik Agostino Tasi (1578-1644), neki ga smatraju začetnikom modernog slikanja u prirodi. Zatim tu su italijanski barokni slikar Salvato Rosa (1615-1673) i francuski umetnik Nikolas Pusen (Nicolas Poussin, 1594-1665). Slikari su shvatili važnu stvar – da mogu preciznije prikazivati boje i svetlost slikanjem u prirodi. Iako je za slikanje na otvorenom trebalo znatno više truda, rezultati su bili vredni uloženog napora, jer slike naslikane na licu mesta postaju neverovatno žive i jasne.

 Dve važne škole i pravci slikanja u Parizu

Umetnička kolonija Barbizonska škola slikanja nastala sredinom 19. veka u šumi kod kraljevskog dvorca Fonteneblo nedaleko od Pariza, postala je stecište slikara koji su slikali svakodnevni život poljoprivrednika u poljima i polako napuštali akademski stil rada: Diaz de la Pena, Teodor Ruso (Théodore Rousseau), Žil Dupre (Jules Dupré).

 Klod Mone

U ranim 1860-ima, četvorica mladih slikara sastali su se u likovnoj školi i otkrili da u stvari dele zanimanje za slikanje pejzaža i savremenog života. Često su zajedno odlazili u prirodu, ali ne da bi

skicirali drvo, reku ili nebo koje će posle u sobi brižljivo „studirati“, već su bojama slikali odmah na platno, na slikarskom stalku koji bi nosili sa sobom. Ovi mladi „pobunjenici“ postali su legende: Klod Mone (Claude Monet,1840-1926), Pjer-Ogist Renoar (Pierre-Auguste Renoir, 1841-1919), Alfred Sisli (Alfred Sisley, 1839-1899) i Fredrik Bazij (Frédéric Bazille, 1841-1870).

Bili su oduševljeni otkrićem da slikanje na suncu, u prirodnom okruženju, živopisnim bojama koje su sadržavale sintetičke pigmente (tadašnji skorašnji izum) slike čini jasnim, lakšim vizuelno i živopisnijim od platna Barbizonovih slikara.

U to vreme u Parizu umetnik nije bio prihvaćen u društvo (ili se smatrao drugorazrednim mazalom) ako njegov rad nije ocenio sud žirija na izložbi umetničkih dela u Parizu – na izložbi Salon de Paris.

Kao što znamo, ove mlade slikare i njihov radikalni pristup slikanju odbacili su strogi kritičari Salona. U inat ovoj odluci, prijatelji Renoar, Pisaro i Sisli organizuju mesečnu izložbu svojih slika u jednoj kafani. Mone je tada izložio sliku pod nazivom „Impresija rađanja sunca„.

Jedan umetnički kritičar je u lokalnom listu 1874. satirično nazvao umetnika imresionistom u pogrdnom smislu. Mone i prijatelji za kratko vreme ovaj izraz uzimaju za ime svog slikarskog pokreta i umetnici od tada rade pod ovim imenom.

Impresionizam je u stvari primenjen Njutnov eksperiment otkrića spektra (jer nauka uzlaznom linijom ulazi u Evopu i svet krajem 19. veka) – bela svetlost je spektar različitih sedam boja. I tako naučno saznanje postaje deo opšteg iskustva dok impresionistička slika nastaje kao vizuelni doživljaj pojave uticaja Sunčeve svetlosti na predmete obasjane njome. Iako ismejan tada u novinama i čaršiji, Mone i njegova umetnost je sledeće godine priznata u umetničkim krugovima.

Ovakav stil rada impresionista  – slikati u prirodi direktno na platno na stalku, obasjan Suncem – postao je sinonim za savremen život. Mone je postao bogat zahvaljujući svojim slikama, sagradio je kuću u Živerniju u Francuskoj, napravio vrtove i jezerca sa lokvanjima i ljiljanima koji su postali predmet mnogih njegovih slika.

Od tada do danas, slikari ceog sveta pokušavaju da imitiraju velike majstore, jureći pravi trenutak svetlosti i boje. Ali, zaboravljaju da je važno izraziti svoju ličnost, svoje viđenje prirode, ući u svet boja Sunčevog spektra.

Važno je uzeti stalak u ruke, bojice, tempere i četkice i ko zna, možda i vi ili vaše dete naslika remek delo 21. veka.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *