Zaboravljeni običaji Zlatiborskog kraja

Izvor slike: Wikipedia, Goonie Bagheera – Own work, CC BY-SA 4.0, File:Zlatibor (21).jpg, Created: 4 August 2010

Pripremila: Valentina Branković

Seoska odručja Zlatibora su sela razbijenog tipa. Još je davno Jovan Cvijić, naš eminentni geograf i etnolog ceo kraj od Užica, Bosne pa sve do Kranjske oblasti nazvao starovlaškim, a kuće starovlaške brvnare.

Ove kuće su po njemu predstavljale “dom šumskih krajeva”.

Starosedeoci zaseoka od davnina su živeli u kućama razbacanim po brdima, odvojeni jedni od drugih na padinama planine Ozren i po obroncima Zlatibora.

Ovaj kraj mahom su naseljavali  poljoprivrednici, trgovci i seljaci u prvoj polovini 19. veka, uglavnom iz Hercegovine i Crne Gore. Njihova zanimanja bila su praktična naravno, pored stočarstva i poljoprivrede bavili su se i starim zanatima.

Žene su radile u polju, u bašti, prele, tkale i plele, podizale decu i radile u kući dok su muškarci radili teške radove u polju, oko stoke i obrađivali zemlju za setvu. Nije bilo tako teško što su udaljeni jedni od drugih kad su bili sposobni da rade i naprave sebi  kuće, amabare, torove i alate za rad.

Starosedeoci tih krajeva u stara vremena bili su neuki, nepismeni i nisu imali racionalno objašnjenje za mnoge prirodne pojave.

Plašili su se munja, vetrova, oblinih kiša i verovali da postoje sile dobra i sile zla tj. dobri i loši bogovi od čije dobre ili loše volje je zavisio čitav njihov život. I tako, kao u svim kulturama sveta, probali su na sve načine da umilostive Bogove, nekad molitvama, nekad prinoseći žrtve.

Zlatibor
Konji na Zlatiboru, izvor slike: Dozon – Own work, CC BY-SA 4.0, File:Pogled sa Cukera.jpg, Created: 30 August 2015

Mnogi paganski običaji su se zadržali čitav vek i više, uostalom kao i kod svih nacija na svetu. Hrišćanstvo je samo te iste običaje prilagodilo narodu prenoseći moć svemoćnih bogova u ruke hrišćanskih svetaca i zaštitnika. U selima Zlatibora postoji više obrednih rituala, opisaćemo tri stara narodna obreda koji se još verovatno ponegde praktikuju.

Jedan od njih se odvija uz prisustvo sveštenika, a druga dva je crkva zabranjivala smatrajući ih praznoverjem.

Neki običaji u selima u dolini Uvca

Uvac je planinska reka na padini planine Ozren koja se nalazi na preko 1.000 metara nadmorske visine, u tim uslovima stanovništvu je bilo jako teško obrađivati zemlju i gajiti bilo koje useve. Kiša je nekad padala danima, oluja sa gradom bila je česta pojava, ni suša nije bila tako retka. Poljoprivrednici su tragajući za rešenjem kako da sačuvaju useve do prinosa pokušali razne, pa i ove obredne “taktike”.

Denija

Denija je varijanta reči bdenje. U rečniku označava „noćnu službu u crkvi uoči praznika„, termin je deo liturgijske prakse. Kad bi naišlo neko nevreme u selu, velika suša ili provala oblaka seljaci bi umorni od čekanja da se vreme promeni krenuli u organizovanje denija.

Sastanak bi se organizovao u unapred dogovoren dan, na mestu na kom su se skupljali i njihovi preci. Seljaci bi poneli kolač i nešto od pića i hrane pa kretali zajedno sa sveštenikom na to mesto; tamo klekli i dugo se  molili bogu uz obaveznu rečenicu “da Bog tiju kišu, blagu rosu, rod i berićet” lomili kolač i zajedno ručali verujući da su onda uradili sve što su mogli.

Kolač simboliše tu žrtvu namenjenu bogu – sve u cilju promene vremenskih prilika. I kažu, vreme bi se prolepšalo!

Atelje Milića od Mačve
Atelje Milića od Mačve na Zlatiboru, izvor: Wikipedia, 22.05.2016.. Own work, Author Dobrislava

Zaštita od grada

Svi znamo kolika su pretnja gradonosni oblaci poljoprivrednim proizvodima, voću, povrću. Prema narodnom verovanju, ove teške oblake predvode utopljenici koji se „tuku između sebe i tom prilikom dolazi do sevanja munja i grmljavine„.

Za zaštitu od groma tamošnji seljaci koristili su leskovu granu kojom su na Spasovdan kitili kuće, štale, mlekare, torove. Seljanka bi iznosila so, hleb, nož i sekiru čiju bi oštricu okretala ka nebu, maramicom mahala i tako “terala gradne oblake.” Kažu da se tako radilo u mnogim selima, a ponekad bi se palila sveća samo za “teranje” gradonosnih oblaka.

Ove magijske radnje veruje se bile su učinkovite – grad ne bi pao.

Negde u istočnim krajevima Srbije ljudi su na gràdonosne oblake pucali iz puške ili udarali u motke i bakrače kako bi oterali nevreme.

 Petrovdanske vatre ili Lile

Kult vatre je dobro poznat i uvek povezivan sa ognjištem/kućom. Svaka vrsta vatre (sa mitološkog i religioznog aspekta posmatrano) u društvenoj zajednici uvek je imala svog Boga i ognjište/oltar (Hestija, Apolon, Helije, Loki). U svetu magije vatra ima pročišćujući efekat, to se zadržalo i u hrišćanstvu. Održavanje i prenošenje vatre sačuvalo se, uz sve promene, od prastaroga kulta ognjišta do modernih Olimpijskih igara. Vestalke su čuvale plamen u rimskom hramu Veste, boginje kućnog ognjišta.

Kod Srba, Sveti Sava je bio taj koj je ukrao vatru od đavola i dao ljudima. Paljenje vatri je stari običaj, palile su se od Belih poklada (početkom marta) do Petrovdana (polovina jula) – u stvari od setve do zrenja i branja useva i plodova. Vatra, veruje se, štiti stoku, useve i ljude.

Šta su u stvari „lile“?

Lile se pale uoči Ivanjdana ili uoči Petrovdana. To su trake brezove ili trešnjeve kore koja se guli sa stabla kao hartija i koja u sebi ima smole pa drži vatru dugo.

Kako u kraju Uvca i Zlatibora ima dosta smreke, to se lila pravila od njene kore.

U rano proleće bi se gulila kora trešnje ili smreče pa sušila, a onda kad se odluči koristiti pravile bi se raklje, dugačke motke, ekserima pričvrstila neka stara posuda ili lonac i u nju zapalila lila, ili bi je samo uglavili i ukucavali u motku i zapalili, kao luč.

Dan uoči Petrovdana (12. jula) u selima doline Uvca, muškarci bi išli po selima i dogovarali obredno paljenje. Sutradan se u selu organizovao vašar, veoma mladi momci i devojke (tinejdžeri danas) idu na zabavu i „viđenje“, a malo stariji bi posle obilnog ručka za sofrom u kući jednog od domaćina u selu, pred veče kretali sa upaljenim lilama/motkama podignutim uvis i krenuli po selu.

Od kuće do kuće obilazili su torove, štale, mlekare, njive uz pesmu “kuda ile odile tuda krave vodile”; po njivama uz “kuda ila odila tuda žita rodila”.

U zoru pošto bi obišli celo selo vraćali su se na zborno mesto gde je domaćica već spremala doručak. Cela ceremonija je bila događaj u selu jer se uveče „lilarima“ pridružuju i gosti sa vašara pa bi bilo još veselije.

Šta je ova ceremonija imala za cilj?

Pre svega, prinošenje vatre potezima u krug tera demone van. „Izbaci žišku iz kuće“ i „baci žišku za njim“ govorilo se nekom ko odlazi na put, da vatra prepreči put nezvanom gostu, bolesti. Pored ove zaštitne funkcije, vatra utiče i na plodnost. A još jedna stvar u vezi sa ovim običajem je inicijacija mladog momka u odrasli svet, u paljenju ovih vatri učestvovali su mladi momci koji se uče običajima i upoznaju svet odraslih, norme ponašanja u svom okruženju.

Danas se obično na izletištima i ponegde na selu pale vatre za Prvi maj, eto malog relikta ovog običaja. Ne znam da li se još uvek pale Petrovske vatre u selima Zlatibora, ali sve ove drage uspomene ostavila je u svojim malim, dragocenim tekstovima etnolog Bosa Rosić, koja je jedan od osnivača Muzeja pod otvorenim nebom „Staro selo“ u Sirogojnu, i koja je istraživanjem i zapisivanjem svih ovih detalja sačuvala od zaborava mnogo toga o zapamćenoj i zaboravljenoj prošlosti Zlatiborskog kraja.

Ako odete na Zlatibor, a privatni smeštaj je najpovoljnija opcija, setite se da vlasnike apartmana upitate za neki od ovih običaja. Iznenadićete se šta če vam sve reći!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *