Derida, Slobodan A. Jovanović, Eugen Verber, Valter Benjamin – iako su se bavili različitim jezicima i iz različitih pozicija, prevođenje je ono što ih spaja. Razmišljanje o prevođenju kao o nečemu što dolazi iz srca, kao o osnovnoj ljudskoj potrebi i kao o pravom detektoru istinitosti i važnosti ono je što se nalazi u pozadini njihove prevodilačke aktivnosti.
Prevođenje iz srca
„Relevantan prevod proističe, proklijava, diže se i raste, ili se otkida, odseca, baš sa onog (podrazumeva se, relevantnog) mesta na telu teksta koje je najbliže srcu.“
Ovo su reči Žaka Deride, jednog od najznačajnijih ličnosti postmodernizma. koji je snažno uticao na to kako društvene nauke danas izgledaju svojom idejom dekonstrukcije. Tokom života objavio je preko 40 knjiga i stotine eseja. Posebno ga je zanimala filozofija jezika, o čemu svedoči i navedeni citat.
U razmišljanju da relevantan prevod nastaje samo ako tekst koji se prevodi može da pogodi određena osećanja prevodioca nije bio usamljen. Značajne tekstove mogu prevoditi samo oni koji značajnost tih tekstova umeju da osete i razumeju, poručuje Derida.
Prevođenje kao osnovna ljudska potreba
Slobodan A. Jovanović u eseju O prevođenju kaže:
„Prevođenje je – ne treba naročito podvlačiti – posledica čovekove potrebe za sporazumevanjem. I više: za samoodržanjem.“
Da je ovaj veliki romanista celog života verovao u nužnost i važnost prevođa govori i njegovo stvaranje Francusko-srpskog rečnika.
Više od 17.000 izraza i 30.000 članaka nalazi se u ovom Rečniku. U ovo delo uložen je višedecenijski rad. Šteta je što je Rečnik objavljen tek 1991. godine, nekoliko meseci pre smrti Slobodana A. Jovanovića, njegovog tvorca. Treba napomenuti da on nije imao pomoć modernih tehnologija koje osetno olakšavaju poduhvat stvaranja obimnog Rečnika, već isključivo neverovatnu kreativnost i organizovanost. Rečnik od svog prvog izdanja služu svim studentima francuskog jezika tokom njihovih studija, ali i svima onima koji žele da nauče ovaj jezik.
Slobodan A. Jovanović je o prevođenju rekao i ovo:
„Ne postoji prevod koji ne odaje svoga prenosioca. Prevoda ima upravo onoliko koliko ima i tumača.“
Prevođenje je subjektivni proces koji teži objektivnosti, ali u njemu uvek postoji nešto malo drugačije nego u originalu – nešto prevodiočevo. Prevođenje, čitanje i tumačenje su tu bliski. To je teškoća, ali i lepota, književnosti.
Prevod – „detektor“
Eugen Verber bio je jedinstven čovek – istovremeno i glumac, književnik, ali i prevodilac. Zapravo je još duži spisak onoga čime se u životu bavio. O prevođenju je govorio:
„Svi zahtevi koji se pred prevodioca postavljaju su važni ali je jedan najvažniji – preneti misao koja je izražena u izvornom štivu jer prevođenje je jedna od najopasnijih kritika ljudske misli. Naime, ako misli u tekstu nema, onda se takav tekst ne može prevesti.“
Eugen Verber je smatrao da se misao izražena u izvornom štivu može preneti samo ako prevodilac poseduje znanje istorije, religije i umetnosti naroda čija dela prevodi. Prevod može poslužiti i kao svojevrstan „detektor“ – može da otkrije da li tekst ima značajnu misao u sebi ili nema.
O Eugenu su mnogi značajni ljudi govorili. Na primer, Jovan Ćirilov je izjavio
„Gde ćemo u milionskom Beogradu naći ličnost koja je kao Eugen Verber, spajala glumačku i naučničku prirodu, poznavanje tajni histrionskog umeća i um znalca jezika Kumranskih rukopisa? Prilikom prevođenja knjiga dosta je unosio sebe. Bez njega ne bismo znali da napravimo kako valja šagalovskog Violinistu na krovu, neki radoznali mladić bez njega ne bi mogao da zaviri u tajne Kumranskih rukopisa i sazna za hrišćanstvo pre hiršćanstva.“
Po mišljenju Sonje Todorović, portal Kultivišise, i Ane Todorović Radetić, agencija za prevođenje Libra, Beograd, Jovan Ćirilov je najveći prevodilac na početku XXI veka.
Prevod i porođajni bolovi jezika
„Od svih literarnih formi prevod je taj koji nadgleda sazrevanje jezika izvornika i porođajne bolove sopstvenog jezika“, smatra Valter Benjamin koji je značajno svojim delima uticao na razvoj humanističkih disciplina. Ovaj nemački intelektualac bavio se filozofijom, kulturologijom, sociologijom i književnošću, a posebno mesto u njegovoj karijeri zauzimalo je upravo prevođenje.
Njegovo je mišljenje da jezik nekog naroda pokazuje svoje razviće prevodima koji u njemu nastaju, a istovremeno ti prevodi oblikuju sam jezik koji procesu prevođenja služi kao sredstvo, ali ne fiksirano nego dinamično, sklono menjanju i evoluciji.
