Nakon surovog i dugog I svetskog rata došla je divna, mirna 1919. godina. U porušeni Beograd sa svih strana i iz svih krajeva nove Kraljevine Jugoslavije pohrlio je svet. Stanovništvo se preko noći udvostučilo. Kako je izgledalo zabavljati se u gradu u godinama između dva rata, kakva je atmosfera bila u kafanama, klubovima i na ulici, videćemo iz daljeg teksta.
Korzo
Šetalište je išlo od početka Knez-Mihailove, od ugla sa Sremskom ulicom, pa sve do zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti.
Ta granica je važila za mlađi svet, ostali šetači išli su do Kelemegdana. Šetalo se mahom nedeljom i praznikom, ređe običnim danima, naročito leti, predveče. U letnje dane gimnazijalci i studenti bi se posle časova sa knjigama u ruci razgalamili i rastrčali ulicom unoseći živost i radost.
Cela Knez –Mihailova je bila popločana drvenom kockom (slika gore). Kažu da je u to vreme u Evropi sličnu drvenu kaldrmu imala Pešta oko opere i Pariz. Cela je ulica bila leti revnosno zalivana, pa je odisala svežinom.
Korzo je, znalo se to u sat, počinjao u pet popodne i trajao do osam sati uveče.
Posle ovog vremena sve radnje su se zatvarale, i svet se razilazio kućama ili na kakve večernje predstave. U tom delu grada bile su smeštene najluksuznije radnje, a zvale su se po imenu vlasnika.
Ređe su imale drugačije nazive kao „Toga“, „Kod krune“ i sl. Bio je prestiž kupovati u takvim luksuznim radnjama.
Za korzo se mladež naročito udešavala, bila je to izložba lepote i šarma. Ženski „Habigovi“ ili „Borsalino“ šeširi, nova haljina i cipele za dame su bili obligatorni na korzou, pa je dama bila „cvećka sa korzoa“, a momak „dendi sa korzoa“.
Nastaje i prva gradska kafana u Beogradu (link). Još dve važne kafane na tom putu bile su Akademija na kraju Knez-Mihailove i Albanija, na samom početku. Na korzu se dobijao i određeni šlif u ophođenju sa muškim, a naročito sa ženskim svetom. Tu su se otvarala vrata za prijem u društva i kuće.
Zanimljivo je da su šetači na korzou bili skoro isključivo neženje i devojke. Kad je neko verio devojku, za poslednje zbogom korzom bi prošetao podruku sa svojom verenicom.
Saobraćaj je bio zabranjen posle 5h, bez izuzetka. Korzo nije bio samo u Knez-Mihailovoj. Posećen i važan je bio Čuburski korzo u Mekenzijevoj ulici (ime dobio po kafani Čubura), zatim na Starom đermu, korzo kod kafane Zlatni opanak (Bulevar revolucije) a isto tako i na Čukarici, korzo u Radničkoj ulici.
Zabave sa igrankom
Igranke su u našem narodu najčešće održavane pod otvorenim nebom, naročito o velikim praznicima, zavetinama, veridbama, venčanjima i slavama. Bilo ih je u crkvenim portama, u dvorištima, u zimske dane bi se preselili u kuće i kafane.
Posle Prvog sv. rata umešni ugostitelji Beograda su počeli da priređuju u svojim lokalima “familijarne zabave sa igrankom“, tek kasnijih godina počinju prave zabave. Ugostiteljima se pridružuju razni klubovi, udruženja, ustanove, sportska društva.
Za nekoliko godina posle rata, od novembra do maja je svake subote u Beogradu bilo sijaset raznih zabava širom grada, u centru najviše. Sve su počinjale posle 9 sati uveče, sale u kojima su održavane nisu imale postavljene stolove, već bi kraj zida bile poređane stolice za stariji svet, a mladež kad nije igrala, stajala bi u grupicama i zabavljala se.
U ponoć se odlazilo u kafanske prostorije (u bife) i poručivale večere, sendviči, kolači, osvežavajuća pića.
Esnaflije su svojim članovima slale štampane pozivnice, neizostavno bi bili pozivani ugledni trgovci iz čaršije. Kad ne bi bila utvrđena cena ulaznice, na pozivnici bi stajalo “Dobrovoljni prilozi primaju se sa zahvalnošču“.
Za imućnije goste (danas VIP) spremao se poseban sto sa cvećem, prostrt pirotski ćilim, tanjiri od porcelana sa servijetom. Za stolom je sedeo drug član koji bi beležio imena priloženika i visinu priloga, a gazda dočekivao goste na ulazu.
Na zabavama je u centru grada, naročito kod Kolarca i kod Kasine bila revija beogradske čaršije. Zabavni deo je bio u stvari koncertni deo i njega su činili članovi Narodnog pozorišta, najčešće Žanka Stokić i Dobrica Milutinović. Solo pesme pevali su članovi Opere, i u tome su uživali stariji gosti.
Žurevi i matinea su se organizovali popodne u pet, subotom uglavnom, i tada bi koji student ili studentkinja kod svoje kuće pozivao poznanike sa korzora ili sa univerziteta.
Pio se liker, šeri brendi ili maraskino, jeli sendviči i kolači, slušao gramofon i uvozne ploče (rumba, čarlston i šlageri, šimi-muzika koja je u stvari bila ubrzani fokstrot!). Na kraju svakog žura posle okretnih igara, gosti bi zaigrali kola i to Kraljevo, Bačko, Vranjanku, i Sremsko – Brankovo kolo).
Veliki broj pokrajinskih udruženja održavala su svoje zabave i balove. Nastojali su da ih oboje folklorom svog rodnog kraja. U tome su najuspešniji bili Vranjanci, doveli bi muziku sa zurlama i gočevima (tupani) pa se u Ruskom caru smenjivala pesma i igra.
Vrhunska senzacija je bila kad su u Beograd doveli pravu Koštanu, onda već staricu. Koštana je te večeri pevala dve pesme, tiho i veoma osećajno.
