Rabindranat Tagor je književnik koji pripada indijskoj književnosti. Rođen je u Kalkuti 7. maja 1861. godine, a umro u rodnom gradu 7. avgusta 1941. Pored književnosti, bavio se dramaturgijom i filozofijom. Okušao se i u prevođenju, te je sam prevodio svoju lirsku poeziju na engleski jezik.
Jedan je od dobitnika Nobelove nagrade za književnost.
Nagradu je dobio 1913. godine za zbirku pesama ,,Gitandžali“ koju je napisao 1910. u Bengalu, a ubrzo se ona izdaje i u Londonu na engleskom jeziku.
Svoje stvaralačko umeće počeo je da pokazuje veoma rano, kada je u osmoj godini napisao svoje prve pesme, posmatrajući lepote prirode i njene detalje i tako je nastavio narednih 10 godina. Na nagovor oca Devendranaha, hinduističkog filozofa, verskog mistika i majstora meditacije, odlazi u Englesku i studira prava koja nikada nije završio. Tokom boravka u Londonu objavio je svoje prve dve zbirke pesama – „Večernje pesme“ i „Jutarnje pesme“.
Napisao je više od 1.000 poema, 24 drame, osam romana, preko 2.000 pesama, veliki broj eseja i druge proze. Poezija mu odiše jednostavnošću emocija, eseji jačinom misli, a romani društvenom svešću.
Glavni cilj mu je bio povezivanje Istoka i Zapada.
Smatrao je da ,,Istok uči da sve treba da služi duhovnom cilju, i da linije nisu ništa bez crtača, koji im daje smisla i opravdanja“.
,,Evropski Zapad je sav u borbi, u avanturama, u žeđi za vlašću, za materijalnim i tehničkim preimućstvima. To je duh osvajanja, duh groznice, duh strasti. Azija je sva u težnji za apsolutnim, Istok se odriče vlasti, on tone u sebe, i tu traži jedinu odgonetku naše egzistencije“.
Tagor je pisao i priče, romane, pozorišne komade, eseje, mjuzikle, putopise i memoare. Bavio se i slikanjem i komponovanjem, te je poznato da je napisao reči i muziku indijske nacionalne himne – ,,Đana Gana Mana“, kao i reči i melodije današnje himne Bangladeša – ,,Amar šonar Bangla“.
Najznačajnija dela su mu zbirke pesama „Gradinar“ i „Gitandžali“, a od romana „Brodolom“. „Gradinar“ je zbirka kratkih pesama u obliku priča, sažetih i punih emocija. Objavio ju je u svojoj dvadeset i drugoj godini.
U kritici Dr Vojislav Đurić kaže:
„Ljubav je glavna tema Tagorine lirike: ljubav prema ženi, prema deci, prema otadžbini, prema prirodi, prema životu uopšte“.
U tome su sve njegove misli i emocije. O ljubavi prema prirodi, koja u „Gradinaru“ kao uostalom u njegovoj lirici ima zapažno mesto, Tagora kaže da je još u ranom detinjstvu osetio prisnost sa prirodom u skladu sa „muzičkim tonovima godišnjih doba“. Žena, naravno – kao najlepše i najneposrednije oličenje života – ima počasno mesto.
,, Draga je kad govori i kad ćuti, kad je vesela i kad je tužna, kad moli i kad zapoveda, kad traži i kad odbija, kad je stidljiva i kad je nestašno lukava, kad nosi kotaricu, ili krčag na bedru, i kad čeka kraj žiška u kući, kad baca ogrlicu pod točkove svoga kneževića i kad muze kravu, kad je sigurna u sebe i kad se plaši, kad je bliska susetka i kad je samo snovima poznata, kad krije oči i kad izazivački gleda, kad obilazi prolaznika i kad ga dodiruje i kad ga dodiruje rubom svojih haljina, kad zvekeće grivnama i kad tiho utkiva nebesko plavetnilo snova poznatog imena“, kaže Dr Đurić.
Tagor i Vinaver
Svetislav Vinaver smatra da Tagor ponekad beleži i ideje koje je naslutio u svojim ekstazama, i da se tek nakon ovoga pesnik budi za običan život, obavlja prepisku, prima sekretara, razgovara sa posetiocima. U razgovoru sa Vinaverom, Tagor je izjavio da je on napisao bezbroj pesama na bengalskom jeziku i da je na engleski jezik preveo samo mali broj svojih pesama, onih u kojima je mogao da preko engleskog izrazi svoje pravo osećanje.
,,Glavni je zadatak i najveća je sreća čoveka u slobodi. Sloboda je samo duhovna, samo duhovna sloboda duboko je lična. Fizička sloboda u stvari je površna i neznatna, ako ne počiva na duhovnoj“.
Tagor često oštro napada evropsku civilzaciju, ističe potrebu ljubavi i duhovnog načela i citira stare sanskritske stihove u kojima se izražava nada da će doći vreme kada će se sve duše ljudi ujediniti u jedan lanac pravde.
Povezanost sanskrita i srpskog jezika
Kada smo već pomenuli sanskrit, zanimljivo je istaći duboku povezanost sanskrita i srpskog jezika koju povrđuju sledeći primeri: budhi – budi, baba – baba, bedana – beda, beg – beg, bhrata – brat, churi – cura, dao – dao, dain – dan, dadu – deda, debar – dever, dhum – dim, jar – jara, jat – jato, kalem – kalem, kos – koš, khar – kvar, lahor – lahor, ami – mi, mrita – mrtav, mucki – mučki, muk – muk, naga – nag, phena – pena, prija – prija, path – put, rasi – rasa, sthan – stan, satra – šatra, tama – tama, tat – tata, tri – tri, vidha – vid…
Pesnik ne mora imati moralnu misiju
Tagor je govorio da pesnik ne mora imati moralnu misiju i da je njegov zadatak da stvara lepe pesme i oblikuje misli čitalaca, te samim tim pomaže ljudima da budu bolji, i istinu im čini primamljivom.
Kako je ,,Gradinar“ za mene jedna od najlepših zbirki pesama u kojima su osećanja iskazana izuzetno duboko i precizno, gotovo sam sigurna da su stihovi 41. pesme ove zbirke svima dobro poznati: ,, Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati. Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali. Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti“. Kada izostanu reči, zadržane i neizgovorene, javlja se čežnja.
No, s obzirom na to da je poezija ovog pisca dobro poznata, kako bih šire čitalaštvo zainteresovala i za druge domene njegovog stvaralaštva, izdvojiću odlomak iz priče ,,Gladno kamenje“.
,, Ko sam ja? Ama, kako bih te ja izbavio?
Kakvu ugušenu lepotu, kakvu otelovljenu strast treba da izvučem na obalu iz ovog sumanutog vrtloga snova? Ah, ljupka eterska sablasti! Gde si iznikla i kad? Pored kojeg hladnog izvora, u senci koje urme si rođena – u krilu koje beskućnice koja je tumarala pustinjom? Koji te je Beduin oteo iz majčinog naručja, propupelo okce otkinuo s divlje puzavice, stavio te na konja brzog kao munja, pregazio vreo pesak i u kojem te je carskom gradu izneo na pijacu robova?
A koji te je tamo sluga Bad-šaha, videvši slavu tvoje stidljive rascvale mladosti, platio suvim zlatom, stavio u zlatan palankin i doneo te svom gospodaru kao poklon za harem?“
Likovni opus Rabindranata
Važno je napomenuti i likovni opus Rabindranata. Stupio je na likovnu scenu u sedmoj deceniji života. Na njegovim crtežima i slikama su muški i ženski portreti, drveće, priroda, ptice, životinje, plesači, izvođači, ima i autoportreta, ali i raznih drugih tema.
Po svemu sudeći, bio je veoma svestrana ličnost o čemu svedoče sve vrste umetnosti u kojima je dejstvovao. Verovao je “da je jedna stvar koja je zajednička svim umetnostima princip ritma, koji preobražava inertne materijale u žive kreacije”.
Napisala: Dubravka Karadarević, lektor u prevodilačkoj agenciji Libra
