Simbolika smrti u mitologiji drevnih naroda

Smrt, strah od smrti i vera u zagrobni život oduvek su bili tema koja je intrigirala čoveka. Dokaze za to nalazimo u najstarijim mitovima čovečanstva. U naporima da shvate nesaznatljivo, ljudi su, otkad je sveta i vremena, tumačili razne simbole i pronalazili razna objašnjenja kojima bi demistifikovali smrt.

Svedočanstva o dugom putovanju na onaj svet pronalazimo u brojnim predanjima i mitovima drevnih naroda. Kako su se antički Grci spremali za sud bogova, ko je merio dušu i grehove drevnih Egipćana, koga je posećivala keltska vila Banši? To su samo neka od pitanja na koja možete dobiti odgovore ako pričitate ovu priču do kraja. 

Had – podzemni svet starih Grka

U Antičkoj Grčkoj se verovalo da duša posle smrti putuje u podzemni svet Had. Najpre bi bog smrti Tanatos odsekao pramen kose umirućem. Potom bi ga Hermes, glasnik bogova, odveo do reke Stiks. Za prevoz pokojnika bio je zadužen Haron. On bi prevozio mrtve s jedne obale na drugu, sa ovog na onaj svet. Na drugoj obali čekao je troglavi pas Kerber. On je bio čuvar podzemnog sveta, a glavni zadatak mu je bio da spreči ljude da se iz podzemlja vrate u svet živih.

Pošto napuste Haronovu skelu, mrtvi bi prošetali do polja zaborava, takozvana Asfodelova polja. Prema grčkoj mitologiji ova polja su prvi deo Hada. Tu bi ljudi zaboravili sva sećanja na svoj nekadašnji život. Potom bi naišli na raskrsnicu gde su trojica sudija odlučivali gde će poslati duše. Dobri ljudi mogli su otići u Elizijum, udobno mesto u kom je uvek sijalo sunce. Grci su verovali da se ova rajska naselja nalaze na kraju Zemlje. Zamišljali su Elizejska polja kao mesto savršene sreće gde borave junaci i dobri ljudi koji su od bogova dobili dar besmrtnosti. 

Nasuprot Elizeju stajao je Tartar, mračno mesto na koje su bili osuđeni loši ljudi. Oni koji su na bilo koji način uznemirili bogove služili su večnu kaznu u ovom strašnom svetu. Jedan od poznatih primera je večito gladni Tantal, koji je stajao u vodi ispod voćke sa niskim grama, ali nikada nije mogao da ih dosegne. Bogovi su mu dodelili ovu kaznu pošto je svog sina Pelopa posekao, skuvao i poslužio bogovima.

Događalo se da sudije ne mogu odlučiti hoće li duša ići u Elizijum ili Tartar. Tada bi se one vraćale nazad na Asfodelova polja.

Ozirisov raj u egipatskoj mitologiji

U drevnoj egipatskoj kulturi kult smrti je bio izuzetno razvijen. Stari Egipćani su verovali u zagrobni život, u putovanje od sveta živih do zemlje mrtvih i posvećeno sprovodili brojne pogrebne rituale ne bi li tako umilostivili bogove. Prema verovanju, pošto napusti telo duša (Ka) bi najpre putovala brodom do Dvorane konačnog suda. Tamo se procenjivalo da li zaslužuje da uđe u Ozirisov podzemni svet. Čak 42 sudije slušale bi Ka koja uz pomoć Knjige mrtvih opravdava svoje grehove na zemlji, a konačnu presudu donosila bi vaga istine.

Naime, srce bi se stavljalo na jedan tas vage, a na drugi tas spuštalo se pero istine. Bog Anubis je vršio merenje. Kada bi se uspostavila ravnoteža, to bi značilo da je čovek bio dobar i iskren i da zaslužuje ulazak u zagrobni život sa pravednicima i Ozirisom. Međutim, besmrtnost i vaskresenje bili bi uskraćeni onome čije je srce teže od pera. Kazna za to bila je strašna: čudovišno biće Amut, polu-lav polu-krokodil proždirao bi srce.

Jomi – zemlja noćne tame kod Japanaca

Kada su u pitanju japanski mitovi o smrti, jedan od najpoznatijih je onaj o bogu smrti Šinigamiju. Šinigami doslovno znači bog smrti (reč je nastala od reči “ši” što znači smrt i “kami” što znači bog ili duh). Ovaj duh prirode predstavljen je kao mračni kosač, a zanimljivo je da je u japanski folklor ušao tek u 18. ili 19. veku. U klasičnoj japanskoj književnosti po prvi put se pominje u Edo periodu: u lutkarskim predstavama predstavljen je kao zao duh mrtvih koji dolazi da zaposedne žive.

Međutim, mnogo pre Šinigamija, duboko ukorenjena u japanskoj mitologiji, postoje dva božanska bića koja se povezuju sa svetom mrtvih. U pitanju su Izanami i njen muž-brat Izanagi. Prema japanskom verovanju, ova dva božanstva izrodila su zajedno 14 ostrva Japana i 35 bogova, među njima božanstvo mora, planina, vetra. Međutim, rađajući boga vatre Hi no Kagućija, Izanami je pala na zemlju sa strašnim opekotinama i umrla. Brojni mitovi ispleteni su oko njene smrti – jedan od njih je i onaj prema kome su iz Izanagijevih suza nastala božanstva vode i zemlje. Izanagi je razgnevljen ubio i raskomadao Kagućija, pa su po predanju od delova njegovog tela nastali mnogi bogovi, a od krvi zvezde i Mlečni put.

Izanagi je krenuo za Izanami u podzemni svet Jomi, zemlju noćne tame, ali je nije mogao spasiti i vratiti među žive jer je već jela. Naime, prema predanju, onaj koji pojede hranu na onom svetu postaje večno njegov stanovnik. Slično kao u grčkom mitu o Orfeju i Euridiki, postojao je način da se ona izbavi milošću bogova, ali pod uslovom daj Izanagi nijednom ne pogleda dok se ne popnu ponovo u živi svet. Međutim, on je upalio baklju i video njeno propalo telo, uplašio se i pobegao. Izanami ga je progonila, ali se on spasio i zauvek zapečatio kamenom ulaz u Jomi. Od tada se Izanami smatra boginjom smrti, a mnogi veruju i da je ona prva Šinigami.

Divna ravnica drevnih Kelta 

Prema zapisima i knjigama o Keltima i njihovim običajima i kulturi, verovanje u zagrobni život je i te kako bilo prisutno u narodu. Kelti su sa mrtvima sahranjivali hranu, oružje, nakit i druge ukrase. Rano keltsko sveštenstvo razvilo je učenje o preseljenju duša iz ovog na onaj svet nakon smrti. Međutim, nisu samo druidi imali predstavu o svetu mrtvih. Ceo keltski narod zamišljao je onaj svet kao ostrva u moru ili svet pod zemljom, a nazivali su ga Zemljom živih ili Zemljom mladih. U keltskom folkloru postojao je i naziv Divna ravnica. Zagrobni život je zamišljan kao boravak u zemlji u kojoj nije bilo bolesti, starosti, a ni smrti, gde je sreća trajala večno.

Pored ovoga, među Keltima je bilo široko rasprostranjeno i verovanje u Banši, vilu koja je bila predskazanje smrti. Smatralo se da se Banši pojavljuje kada neko treba da umre. Premda je mogla uzeti bilo koji oblik, neki od najčešćih su bili crvenokosa žena u beloj haljini, žena u srebrnoj haljini sa dugom, srebrnom kosom, starica crvenih očiju i duge bele kose u zelenoj haljini ili pak obučena u crno sa velom koji prekriva lice. Jedan od dramatičnijih oblika bila je žena bez glave koja nosi posudu s krvlju, na primer. U nekim varijantama predanja pojavljivala se pokraj reke, dok bi u nekim vrištala ili naricala.

Raj i nav kod Starih Slovena

Verovanje u zagrobni život postojalo je i kod Starih Slovena. Za to potvrdu nalazimo u ritualnim radnjama koje su pratile smrt i pogreb. Slično kao i kod Kelta, to je podrazumevalo spaljivanje pokojnika, žrtvovanje oružja, ali i pasa i konja, kao i stavljanje hrane u grob. Neke od ovih običajnih radnji zadržale su i do današnjih dana kod slovenskih naroda, a primer za to su daće na kojima se za mrtve mese kolači i pripremaju razna jela i iznose na grobove.

Stari Sloveni su verovali da u zagrobni život mogu preneti ne samo predmete koje su posedovali, već i svoj status. Pa je tako bogat i slobodan čovek na ovom svetu isto to bio i među mrtvima. Duša pravednika išla je u raj, dok su loši ljudi odlazili u nav (pakao).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *