Tradicionalni ples sa Tajlanda

Tajlandski-ples

Ako planirate da posetite Bangkok, Hua Hin, ostrvo Phuket ili nacionalni park Khao Sok, ne propustite priliku da pogledate njihove narodne igre u nekom većem restoranu, lokalnom pozorištu ili u kulturnom centru. Tajlandske plesačice smo verovatno videli na svim brošurama i katalozima koji nude posetu istočnim zemljama.

Uvek nam se pogled zadrži na tim lepim kostimima i gracioznim pokretima plesača koji kao da svojim telom pričaju neku bajku. Ples i jeste bio način pričanja drevnih legendi na kraljevskim dvorovima, za vreme proslava. Ne zavaravajte se: plesati neki od tajlandskih igara nije ni malo lako- morate znati stotinu pokreta, telo držati uspravno sve vreme, imati kontrolu pokreta nogu, njihati ramenim delom u ritmu muzike i uvrtati prste i ruke prateći simboličnu koreografiju. Forma je vrlo stroga, priznaćete.

Plesačica na Tajlandu

Šta igre sa Tajlanda čini neobičnim?

Prema nekim grubim procenama, na Tajlandu postoji preko stotinu različitih vrsta tradicionalnih plesova. Mnogi od njih su arhaični plesni rituali i narodne igre koji pripadaju baštini etničkih manjina. Uglavnom su podeljene u grupe središnjeg, severnog, severoistočnog i južnog stila. U svim tajlandskim narodnim igrama naglasak je na pokretima celih ruku, šaka, prstiju. Lokalne tradicije, međutim, razlikuju se u okviru spomenutog stila.

Poezija u pokretu

Tajlandski tradicionalni ples jedan je od gracioznih simbola ove zemlje. Ako bismo želeli da rečima opišemo tajlandski klasični ples, možemo i umetničkim opisom: plesna tačka podseća na polje suncokreta, pirinča ili pšenice, koje se njiše na večernjem povetarcu. Tajlandski ples (Thai dancing) je poezija u pokretu.

Potekao iz kraljevskog dvora Starog Siama, ovaj način igre se proširio sve do Kambodže i stare prestonica Kmera, grada Angkora. I svuda su plesači bili zaduženi da zabavljaju kraljeve i plemstvo. Plesne trupe i škole bile su deo dvorskog života, a od širenja i jačanja kraljevstva zavisio je i napredak umetnosti. Plesni izvođači prihvatali su nove pokrete, koreografiju i stilove.

Suština tradicionalnih plesnih interpretacija i pokreti ostali su isti i kao takvi proučavaju se u školi klasičnog plesa i danas.

Vrste plesa

Tajlandski ples, Fawn Thai, ima mnogo varijacija. Obično ga izvode četiri do šest parova plesača. Za vreme velikih ili državnh svečanosti, učestvuju i stotine plesača. Nošnje su bogate, možemo reći i spektakularno raskošne, sa regionalnim razlikama.

Fawn Thai ima pet klasičnih stilova: Fawn Leb (Ples noktiju), Fawn Marn Gumm Ber (Ples leptira) , Fawn Marn Mong Kol (Srećni ples), Fawn Tian (Ples uz sveće) i Fawn Ngiew (Ples sa šalom).

Ples noktiju igra pet parova plesačica. Svaka nosi naprstke od poliranog mesinga; „nokti“ su dugački oko 15 cm i daju gracioznost prstima. Oni su dizajnirani tako da naglašavaju fluidne pokrete plesa.

Ples sa svećama je predivan, izvodi se uvek tokom noći kako bi se dao naglasak treperavoj svetlosti sveća, izvode ga četiri para raspoređeni u obliku obrnutog slova „V“ .

Svaka plesačica drži upaljenu sveću između kažiprsta i palca i pleše uz muzičku pratnju.

Poput nekog “odmotavanja dima”, ti pokreti su nežni i spori, koraci su kratki, a ramena i gornji deo tela se lagano njišu.

Važne uloge u plesnim izvođenjima

Jedna od klasičnih uloga za muške igrače je nestašni i neodoljivi Hanuman,  vođa majmuna koji pritekne u pomoć Phra Ramu (junak tajlandskog epa „Ramakein“). Muškarac je maskiran i nosi divan brokirani kostim. Sija i presijava se dok izvodi svoje pokrete koji su odrešiti, stakato, energičniji od ženskih pokreta.

Svaki tajlandski klasični ples prati i tradicionalni orkestar (pet do sedam instrumentalista). Kako se ne bi umanjio utisak i efekat svetlucavih kostima plesača, muzičari su jednostavno odeveni u seoskom stilu i uvek sede, pozadi ili bočno od plesača, u položaju lotosa. Vodeći instrument je “ranad” (široki, nizak ksilofon).

Sličnosti i razlike sa indijskim plesom

Skoro svi ključni pojmovi vezani za tajlandski ples kao što su “natasin” (klasični ples) i “kru” (guru), dolaze iz sanskirta i imaju korene u starom indijskom  priručniku za ples i pozorište Natyashastra. Ovo je u stvari detaljan traktat o dramskoj umetnosti koji se bavi svim aspektima klasičnog sanskrtskog teatra. Smatra se da je tekst napisao mitski bramanski mudrac i sveštenik Bharata (1.vek p. n. e).

Sanskritski rukopis Natyashastra čuva se u Nacionalnoj biblioteci Tajlanda. Tehnika tajlandskog plesa zaista ima mnogo sličnosti sa indijskim. Koriste se nekoliko određenih stavova, plesači imaju tri različite brzine pokreta i originalnu sekvencu od 108 osnovnih pokreta, (danas smanjenih na 68).

Međutim, postoje i primetne razlike između indijske i tajlandske tradicije. Recimo, u tajlandskom plesu pojednostavljeni su osnovni pokreti ruku, koji u kombinaciji s plesnim pokretima (phasa ta) predstavljaju radnju predstave (ali i raspoloženja likova koji se tumače). Pokreti stopala u tajlandskom plesu uglavnom su sporiji nego u Indiji.

U tajlandskom plesu nožni prsti su uglavnom zakrivljeni prema gore ili su ravni pod uglom u odnosu na noge, ali nikad sasvim ispravljeni (kao u baletu), kao što je to ponekad u indijskom plesu. Te se razlike mogu tumačiti time da su Tajlanđani usvojili plesnu tradiciju ne direktno iz Indije, već od svojih suseda, Kmera i Mona, u već lokalizovanom, izmenjenom obliku.

Kada deca počinju da uče ples na Tajlandu?

Mladi obično počinju da vežbaju u uzrastu od osam do deset godina. U prvoj fazi svi uče temeljni niz pokreta, takozvano „sporo kretanje“ (phleng cha) i „brze pokrete“ (phleng reo). Zatim nastavljaju vežbati osnovne obrasce pokreta za svaku vrstu uloge koji odgovaraju fizičkoj konstituciji svakog pojedinačnog učenika.

“Heroji” bi trebali biti proporcionalne telesne konstitucije i izdržljivi u stavovima; “demoni” sportski tipovi, dok “majmun” može biti neko kratkog stasa i akrobatski građen.

Već smo rekli da je broj pokreta tradicionalnog plesa smanjen na 68 u glavnim serijama (mae bot yai) i na 18–20 u manjim serijama (mae bot lek).

Ples glavnih junaka i junakinja predstavlja tajlandski klasični ples u njegovom najsloženijem obliku. Upečatljivi su simbolični, elegantni pokreti celih ruku i gestikulacija šakama. Koraci su lagani. Celo boso stopalo retko dodiruje zemlju, dok su nožni prsti često okrenuti prema gore. U tradiciji naroda jugoistočne Azije, boso stopalo je ritualno obeležje. Pozornica i predstava koja se izvodi smatraju se svetim.

“Bog slon” hindu panteona, zaštitnik umetnosti, pisma i mudrosti

Studenti plesa igraju i vežbaju na “Akademiji dramskih umetnosti” u gradu na severu Tajlanda, Chiangmai (Nacionalni pozorišni kompleks). Na ulazu u ovu Akademiju nalazi se statua Ganeša (Ganesh, “Bog slon”) ​​koji je zaštitnik svakog umetničkog poduhvata.

Podučavanje tradiciji

Tajlandski ples nije tek obična igra i zabava. Ovoj visokoj umetnosti se pridaje ogromna važnost. Ples predaju profesionalni profesori u klasičnim školama i u raznim kulturnim centrima u manjim gradovima i selima. Iako su i tamo prisutni globalni uticaji tehnologije i urbanizacije, još uvek postoje mesta gde se mogu pogledati tradicionalne narodne igre koje izvode određene grupe .

Stoletna plesna tradicija folklora Tajlanda je blago u kom je uživaju i plesači i publika. Ako još niste videli izvoženje tajlandskog klasičnog plesa, postarajte se da ih gledate uživo.

To je izuzetno lepa, opuštajuća muzička avantura u kojoj se na gotovo hipnotički način uživa.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *