Svedoci smo vremena u kome deca veoma brzo prerastaju svoje epitete “dečiji“, “omladinski“ , “mladalački“ i vrlo brzo ulaze u postpubertetski tok, ne znajući pritom da je đačko doba najpitomije doba, a ono koje mu prethodi još bezbrižnije.
Šta je to dovelo da se deca sve više gube u svetu odraslih, i da za prebrzo odrastanje plaćaju veliku cenu?
Razvoj tehnologije?
Nedostatak iskrene posvećenosti i vaspitanja?
Uticaj interneta i televizije?
Niko ne može do detalja da potvrdi ovu tezu, ali nam današnjica pokazuje da je sve više mladih koji piju, prave probleme, oblače se i nose poput odraslih, a da niko za to nema temeljne odgovore.
Saglasićemo se oko jednog – nedostatak vaspitanja i iskrenog pristupa, svakako može biti osnovni problem pa ćemo se na njemu i zadržati. Kako u ovo vreme pristupiti načinima vaspitavanja dece, a pritom ne uticati na gubljenje dečijeg stava i identiteta. Krenimo redom.
Rano detinjstvo rađa frustracije
Ako se osvrnemo na tezu jednog psihoanalitičara koji (gle čuda) nije ni Jung, a ni From, već Artur Džanov, shvatićemo da se frustracije javljaju još u najranijem detinjstvu, pa čak i u prenatalnoj fazi.
Sudeći po njegovom delu “Primalni krik“, sve nastaje još u onom periodu kada odbacujemo majčinu utrobu kao prirodni habitat i suočavamo se sa stvarnim svetom. Iako se ovi trenuci na svesnom planu ne pamte, podsvest ih ponekad šalje kao signale iz najdalje kolektivne prošlosti.
Zato deca još od ranih dana pronalaze sličnosti sa odraslima i pojedine radnje čine kao da su već nekada i bivali tu, na toj planeti, u tom obliku. Da se sve to zaboravi i životu se pristupi iz bezbrižne perspektive, pomaže nam svima njeno veličanstvo – igra!
Igra i humor povezani čak i u književnosti
Razvijanje duhovitosti nauka često povezuje sa igranjem. Čak je i veliki Vasko Popa bio mag igre i humora u svojim pesmama. Igra i humor su duboko protkani u evoluciji čoveka, pa za duhovite ljude važi i to da su uvek zanimljivi deci jer umeju da se igraju.
Duhovitost i smisao za humor se usvajaju od malih nogu, a šale koje deca priređuju jedni drugima su u svojoj biti uvek bezazlene. Tek kada se “zatruju“ osećanjima poput sujete ili ljubomore umeju da budu štetne. Deca se igri uče od najranijieg detinjstva, a igra, to je timski duh, mašta, kreativnost.
Kreativni način vaspitavanja
Roditelji često zaboravljaju jednu činjenicu, a to je da su i oni nekada bili deca. Nikada se ne sme smetnuti sa uma da su igračke veoma važne i u sazrevanju deteta i u sklapanju šire slike o životu.
Zato nikako ne smemo svojoj deci uskraćivati vreme za igru, niti im igru ograničavati. Igra razvija društveno biće, a na njenim temeljia leži divergentno mišljenje. Sa ovakvim mišljenjem grade se kreativni umovi koji kasnije postaju slikari, pisci, muzičari, inžinjeri, maštoviti pronalazači.
Timski duh i igra u društvu je veoma važna.
Danas postoji niz mesta gde deca mogu da se zajedničkim snagama nađu u zagrljaju igre. Spisak dečijih igraonica možete videti i na sajtu https://decijeigraonice.net.
Na ovakvim mestima deca međusobno razmenjuju energiju koja je važna za kasnije izgradnju kompletne ličnosti. Igraonice, igrališta ispred zgrade, druženje, odvaja decu od tehnologije čiji upliv je mač sa dve oštrie. Decu treba nadgledati, ali ih i oslobođeno pratiti, puštajući ih da sami kreiraju svoj svet mašte.
Odrasli, ne zaboravite igru
Da, baš tako. Nikada ne smete zaboraviti da se igrate, jer igra je svetinja. Iz nje iskaču gomile novih svetova iz kojih možete učiti o sebi i drugima.
Igra pruža mogućnost različitih rešenja lavirinta života. Jedino igrom se mogu rešavati i najkompleksniji zadaci koje život nameće. Po mišljenju starih Indijanaca, protivotrov se uvek nalazi u blizini otrova. Ne treba prevaliti milje i svetove.
Slično je i u rešenjima životnih pitanja. Ako ih sagledamo kroz prizmu deteta i kroz igru, shvatićemo da život i nije toliko komplikovana aždaja, već jednačina sa više nepoznatih, u kojima samo treba pronaći odgovarajući sistem i dobro ih postaviti.
A taj postupak – i to je igra.
