Bezbednost u školama poslednjih godina postala je goruće pitanje – ne samo kod nas, već i širom sveta. Dok su nekada glavne brige roditelja bile vezane za ocene, vaspitne metode i kvalitet nastave, danas se fokus sve više pomera ka pitanjima fizičke i emocionalne sigurnosti dece.
Roditelji, učitelji, stručnjaci i donosioci odluka – svi se pitaju isto: da li su naši školski sistemi prilagođeni vremenu u kojem živimo? I, još važnije – da li su dovoljno opremljeni da zaštite ono najdragocenije?
Infrastruktura škola – prva linija odbrane
Kada govorimo o bezbednosti u školama, mnogi prvo pomisle na međuljudske odnose, ali fizička infrastruktura je zapravo osnova svake bezbednosne politike. Nažalost, veliki broj školskih objekata u Srbiji datira iz sredine 20. veka i nije prošao temeljne rekonstrukcije.
To ne znači samo oronule fasade i stara vrata – to znači i nedostatak osnovnih sigurnosnih sistema kao što su kamere, automatske brave, pa čak i turniketi za prolaz koji bi sprečili ulazak neovlašćenih lica.
Turniketi u školama nisu luksuz, već logičan korak u vremenu kada je kontrola pristupa postala osnovna bezbednosna mera. Oni omogućavaju da se zna tačno ko je ušao i izašao iz objekta, u kom trenutku, a u kombinaciji sa elektronskim karticama – omogućavaju i praćenje prisutnosti učenika. Bez fizičke kontrole prostora, svaka druga zaštita pada u vodu.
Roditelji žele da znaju da njihovo dete ulazi u prostor koji je zatvoren za sve osim za one koji tu treba da budu.
Psihološka bezbednost – nevidljiva, a ključna
Fizička sigurnost je važna, ali ne i dovoljna. Škola mora biti i mesto gde se dete oseća sigurno u sopstvenoj koži – bez straha od ismevanja, izolacije, fizičkog ili verbalnog nasilja. Roditelji sve češće ukazuju na to da se vršnjačko nasilje i dalje tretira kao “dečija igra”, i da sistem sporo reaguje kada dođe do eskalacije.
Dete koje se boji da ode u školu zbog neprijatnosti koje ga tamo čekaju – ne može učiti, razvijati se ni graditi samopouzdanje. Nasilje u učionicama, hodnicima, čak i na društvenim mrežama, često ostaje nevidljivo odraslima jer deca ne prijavljuju zbog straha od osvete ili osećaja stida. U tom smislu, škole moraju izgraditi sistem u kojem dete zna da će biti zaštićeno ako zatraži pomoć. Emocionalna sigurnost nije dodatak – to je temelj učenja.
I roditelji imaju važnu ulogu – ne samo kao posmatrači, već kao aktivni partneri škole u izgradnji zdravog ambijenta. Dijalog između porodice i škole mora biti otvoren, direktan i temeljan, bez minimiziranja problema. Samo tako, škola može postati ono što bi uvek trebalo da bude – drugo bezbedno okruženje pored doma.
Kadar i obuke – ko čuva čuvare?
Još jedan od često zanemarenih aspekata bezbednosti u školama je edukacija i kompetentnost nastavnog i pomoćnog osoblja. Kako reagovati u kriznim situacijama? Kako prepoznati rane znake nasilja ili problema u ponašanju? Kako komunicirati sa decom koja se povlače ili pokazuju znakove anksioznosti? Većina nastavnika i pedagoga nije prošla specijalizovane obuke koje bi ih pripremile za ovakve izazove.
Roditelji sve češće traže da škole imaju jasno definisane krizne protokole – ne samo za požare ili prirodne nepogode, već i za vanredne situacije poput napada, provala, nestanaka učenika ili nasilnih incidenata. Zaposleni u školama ne mogu i ne smeju biti prepušteni sopstvenim procenama u kriznim momentima. Oni moraju imati jasan plan i obuku za njegovo sprovođenje.
Takođe, školski psiholozi i pedagozi moraju imati podršku i adekvatne resurse da rade svoj posao kvalitetno. Jedan stručni saradnik na više stotina učenika jednostavno nije dovoljan. Bez kvalitetnog tima unutar škole, bezbednost ostaje na staklenim nogama.
Uloga roditelja i zajednice – bezbednost je kolektivna odgovornost
Roditelji danas više nego ikada žele da budu uključeni u sistem odlučivanja kada je reč o bezbednosti njihove dece. I to ne treba posmatrati kao pritisak na školu, već kao partnerski odnos koji može biti od ogromnog značaja. Saveti roditelja, lokalne inicijative, pa čak i finansijska podrška u određenim slučajevima, mogu značajno doprineti unapređenju školskog okruženja.
Zajednica takođe ima svoju ulogu – od lokalne samouprave, preko policije, do centara za socijalni rad. Bezbedna škola ne postoji u vakuumu – ona je deo šireg sistema koji mora da funkcioniše skladno. Ako škola prijavi nasilje, mora imati kome da se obrati i biti sigurna da će uslediti adekvatna reakcija.
Roditeljski sastanci treba da prerastu iz formalnosti u prostor za iskrene i konkretne razgovore o sigurnosti. Ako roditelji nemaju poverenja da će škola zaštititi njihovo dete, taj odnos postaje slab – a dete, koje bi trebalo da ima oslonac sa obe strane, ostaje bez zaštite. Izgradnja poverenja počinje od transparentnosti, a završava se konkretnim merama.
U vreme kada svet postaje sve neizvesniji, a svakodnevne vesti sve češće potresaju javnost, škole moraju biti najsigurnija mesta za decu. Ne može se govoriti o obrazovanju ako se ne govori o bezbednosti. Ne može se očekivati uspeh ako dete dolazi na čas sa grčem u stomaku.
Bezbedna škola je zajednička misija svih nas – roditelja, nastavnika, direktora, opština, države. Ona zahteva ulaganje, pažnju, stalno usavršavanje i, najvažnije, otvorenu komunikaciju. Samo tada možemo reći da smo učinili sve što je u našoj moći da svako dete, svakog dana, u školu dolazi mirno – i iz nje se vraća još sigurnije.
Za još tekstova, posetite naš sajt!
